petak, 21. siječnja 2011.

U kužini


Zimsko je vrime, misec je sičanj, puše fortuna bura i diže sve u lagum. Velebit je vas u dimu, a Gornje more se zapinilo pari kaj da je puno janjcov.
Suta je. Mate je nalila petrolja u sviću, lipo izlustrala tub tako da je skršila komad karte od novin pa vretenon vrtila, vrtila sve dok ni zasja kaj suza. Bila je to svića broj jedanajest i svitlila je kaj petromas.
Otac je dovuka karijolu drv, poslagaja u kašetu kraj špahera, i dobro naložija. Zakvešta je škure da ih vitrina ne otepe, a i da manje sviri na balkun. Bilo je lipo teplo, a kužinon se širija miris vrućega kruva ispod cripnje što ga je mate neton bila donila s komina.
''Dica, noćas će zec tražiti mate!'' - govorija je ćaća.
''A zašto?''- dica će u glas.
''Da bi ga zgrijala...'' - rekla je mate parićivajući večeru.
Poslin večere i razgovaranja svaki se uvatija svoga posla. Mate je napunila žerave u sumprež i razmavala se š njin po kužini da se dobro razgori a unda je puno sumpreživala, parićivala je i robu za u crkvu.
Ćaća se smistija na katridu za sto, upalija radio, i pisaja knjigu didu i babi u Navijorku. Dica su privrćala svoje libre, i jedno drugo škljovali kaj kokoše. Ćaća bi se kadikad javija smijuljući se: ''Mučite, nemojte da raspašen tarkiju.'' A dici je to bilo čudo smišno...
Mate je prije spavanja sa sviman molila Boga, a unda su se spremili leći.
''Ala, gremo u krpe!'' - reka je ćaća.
U špaheru je pucketala vatra, a bura je i dalje puvala, fortuna bura, i dizala sve u lagum.

A.Ć.


***********************

Ovo je crtica iz mog prekrasnog djetinjstva s mojim predivnim roditeljima i dva brata, a kasnije i s bakom kad se vratila iz NY, koga se uvijek rado sjećam s radošću. Napisana je prije šest godina kad je umrla moja mama, kad sam se osjećala kao invalid, kao da sam ostala bez pola sebe.
A onda mi je postalo i kristalno jasno kako nismo svijesni koliko smo bogati dok imamo roditelje, tek postajemo svijesni koliko smo osiromašeni kad ih više nemamo. Ja vjerujem da su moji mama i tata u nebu pa više nisam tako puno tužna; i da mole za mene.

petak, 7. siječnja 2011.

Uz kričanje galebova


Slušajte vi galebovi
kakva je to jutros galama!
Probudit ćete ribe u moru,
zaspale su u samu zoru
pa im se još spava.
Čujete li?

Čujete li galebovi
ne kričite tako glasno!
Probudit ćete ribara starog,
umoran je od noći na moru
i legao je vrlo kasno.
Čujete li?

Čujete li galebovi, čujete li
ne svađajte se na sav glas!
Pobrkat' ćete mi stihove
tek izrečene...
Prestanite, molim vas!

A.Ć.